Овај мој задругар — к’о млађи — чекао је на ме, оде ме правдати газда Степан.

У том изађе и моја сестра, па им приђе руци. —

— Хајде, што се ти не спремаш? рече јој г. капетан. Ето, сад ће и моји. Газда Степан наваљива, да и ја пођем. И мени је жао, што не могу; а баш би ми драго било; али се не може. Граница је, па, онда, ова бурна времена. Сваки час може што искрснути... Де, шта си стала?! Иди, спремај се! Ја и мој прика остајемо — да чувамо Дрину и дринске бродове.

У том звркнуше кола.

— То су моји! повика г. капетан. И доиста, то су они били. Лепа господска кола — са „сицевима.“ У кола упрегнута два дорачића — да прсну од једрине и пунашности. Кочијашио је Тома пандур. Нешто сам и овог Тому заволео! У колима г-ђа капетаница и г-ђица Рокса и Малиша. Преко лица Роксиног беше се просула некака