грицне. Путаљчић одњисну и на том се сва кавга сврши.

— Ама, ја смотрих да Тома спрема капетанова кола. Не верујем да и његови неће некуд, рече г. Јова писар и онда погледа у ме.

Осетио сам, како ме свега подузе некаква топлина.

„Боже, да неће и они да нас допрате до куће газда Степанове?“ помислим.

— Ево их где долазе, рече г. Јова писар. Ја погледах. Капетан Мића и газда Степан упутили се озго од канцеларије право нама. Некако момче води за њима оседлана вранца. То је био газда Степанов вранац.

Мој их зет дочека на капији.

— Добро вам јутро! Јесте поранили? Тако! Знао сам ја. Хоћете у Ваљево на конак?!.. Не иде то увек како ми хоћемо! У село кад хоћеш, а из села кад пусте! оде се шалити г. капетан.

— Не, г. капетане, ја сам то крив.