Мало, мало, па би свога друга грицнуо озго по гриви, а овај би тек њиснуо, а видело се да му то није баш толико криво. Знао је он, да је то од милоште; а, после, као да је и путаљчић осећао, да кулаш има неко старешинство; а већ је опазио, да је и њему увек боље, кад овако заједно куд у села изађу.

— Ене, жива ми је мајка! -Ја сам се бојао, да нисте измакли, а оно, ево, где ударих на пуну софру, рече г. Јово - писар, кад нам дође под хладњак.... Баш добро! Ја ћу мало до Торника, па ћемо до Љубовиђе заједно. Ето, сад ће и газда Степан. Остаде код г. капетана.

И онда ошину корбачем по својој десној чизми. На овај пуцањ кулаш се чисто скупи — као оно кад се спрема да што прескочи.

— Кулаш!... Миран!!... викну му Гавро пандур. И кулаш се умири, али не може да отрпи, а да путаљчића опет за врат не