ово застајкивање. Мучно ми беше растати се с овим добрим људима. Она малена чаршијица, они њени кућерци, она живописна околина — као да се беху сродили с мојом душом. Чинило ми се, да ми шапоре: „иди, иди! Али и твоје срде и твоја душа остају овде с нама.“

И онда би се преда мном створила она анђелска слика. И ја бих се тад удубио у неке тужне мисли.

Таман седосмо под хладњак да доручкујемо, а ето ти нам г. Јове писара. Спремио се и он за пут. За њим иде Гавро пандур. Води два коња под опремом. Једног путаљчића и једног кулаша. Цела спрема на кулашу беше господска; и седло и узде и теркије и колани и узенгије и — све. И као да је то и сам кулаш осећао. Чисто се поносио. Савио лепо врат, а овлаш грицка жвале од узде и по кашто фркне на нос и десном ногом стане да копа, као да се срдио, што се већ једном не полази.

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца