Ама, што ме опет мери онај чича Степан?!... Једном се окрете моме зету:

— Е, г. Марко, јес ово неко чудо. Ено има и ону белегу на челу. Велике црне очи. Па нос, па уста, па брада, па све.... А каже мени Живанчић: твој Вељо прође па пита: а чија је оно кућа. Мисли ја га не познајем. Па и мој ми кића рече: „видео сам једног господина, исти мој бато.... Оде доле на Љубовију — ваља да ће капетану...“ А, друкчије није. Сутра мора свратити нашој кући. Нека га види Вељина мајка. Боже, ја њене радости!...

Тако смо и урадили.

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца