— Ето, газда Степане, ово је мој брат, о коме сам ти говорила.

— Нека ти је, госпођо, жив и здрав, срећан и честит! Баш ми је мило. Ја синоћ дођох с пута, а моји ми казаше, да је један младић кроз село прошао... Јес, добро су уочили. Исти мој Веља.... И, Бога ми, да се он у свету изгуби, твој би брат диг’о Вељину очевину.

— Ама, одиста, г. Стево личи на Дакиног Вељу, прихватиће и г. капетан. Његова ме Рокса погледа испод очију. Она јој румен опет сину преко образа, а преко уста јој прну један блажен осмех.

Мени нешто прође кроз срце као хладна летка. — — —

Вечерало се и веселило се, пило се и певало се.... Наздрављало се за мога срећна пута. И мене би онда текнуло. И у тај баш мах поглед би ме Роксин пресек’о, као да ми је хтео рећи:

„Немој ићи, болан, још за који дан!...“