све градове редом, па и сам Сакар и мали Зворник.

— Јест, јест, без Сакара и малог Зворника међу нама и Турцима мира бити неће, рече Јово писар.

У том се на врата помоли један човек од својих 45—50 година. Сељак је; ама је опет у чоханим хаљинама. За њим уђе и мој зет.

— Јесте ради гостима? упита онај нови гост.

— А, Степане, откуд ти тако? упита га г. капетан.

Рокса приђе, те га пољуби у руку, а тако исто и Малиша. Он се са свима рукова, па онда рече:

— Ето, вала, ја право од куће. Чуо сам да се добро частите и проводите, па и ја дођох, да вам будем друг, — одговори он, смешећи се. И од једном му се погледи зауставише на мени.

Моја му сестра приђе.

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца