би га, чини ми се, чути. Моје се очи с њеним сусретоше. У њима сам видео један читав свет. Свет мени до сад непознат. То беше свет благости, свет доброте, свет што нас уздиже горе негде у плаве регионе небеске.... Преко њена бела, нешто мало црнпураста, лица, прелети лака румен: а њени се велики капци, с дугим и црним трепавицама, спустише, те ми заклонише онај свет блаженства; а она лагачка сенка, што је њене дуге трепавице преко лица оцрташе, упи се у моју душу.... Кад у вече легнем, кад очи склопим, ова ми анђеоска слика изађе пред очи. И онда? — Збогом, санче, збогом, благи ноћни одморче!...

Мога зета некуд неста. Све ми се чини, да му Тома пандур, кад доведе децу капетанову, нешто на ухо шану.

Саватија латов оде причати, како је чуо, да је цар из Стамбола поручио кнезу Михаилу, да не миче војску, па ће му дати

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца