Да пошљемо Тому по Роксу и Малишу.

— Па ја ти нисам рекао ни да их остављаш, одговори капетан.

И Томо пандур оде. Мени се скиде онај камен с груди. И она авлија, и она кућа, и они гости, све ми то сину неком дивотном светлошћу. Шта се то са мном збивало, ни сам не знам. Од онога дана, кад сам ручао у кући капетана Миће, овај ми се свет предругојачио, а душа преобразила.

Мало за тим дође и Јово писар, па онда, ето ти и оца Вилина и његове поше: а већ Саватија, латов, и његова Вида нису могли изостати. Он затури шалу још с врата. Сви су га пазили: а из куће мога зета није избијао. Најпосле, ето ти и Томе пандура. Он је водио малога Малишу. Дете од пет шест година. За њим уђе — Рокса.... Моје се груди почеше надимати. Осетио сам, како ми срце лупа. Ко би ослушнуо — могао