управо, и не осетих кад брже прохуја оно шест дана. На једно место на ручак, на друго на ужину, на треће на вечеру, па, после, хајд изнова.

Дође и дан поласка. Нешто ми је тешко на срцу. Ни сам не знам зашто. Мој зет, моја сестра — спремају господску вечеру у част мога поласка. Позвали су све своје пријатеље. Капетан с капетаницом дође први.

— А што није дошла Рокса? упита моја сестра.

Мени букнуше образи.

— А, што, сестро? Малиша не сме сам да остане, одговори г-ђа капетаница.

— Па што нисте и њега повели? Боже мој, да оставите саму децу! Немој, живота ти, да пошаљемо Тому, нек их доведе. Нека смо сви ту. Дела — да мало поседимо! Нећу да после рекнеш: „Мићо, да идемо — деца су сама!“ наваљиваше моја сестра.

— Мићо, чујеш ли шта хоће сека Јелица?...