У то је доба мој зет Марко Перовић био ћумругџија на Љубовији. Дочекао ме је казати се не може. Сестра је плакала од радости. Била је чула, да су неки ђаци изгинули, па се поплашила, да се и мени не буде што догодило. Сирота. Бог да јој душу опрости! Она је мени била и сестра и мајка. Ја друге мајке ни утувио нисам. Како се ко откуд наврати, она му рекне: „Ево, ово је мој брат!... Богу хвала, када сам га само жива и здрава видела!“ И очи би јој се напуниле суза. Од кад сам њу изгубио, овај ми је свет друкчији. Чини ми се, као да сам у некој пустињи, где нема ни хлада ни одморка: ни где стати ни где отпочинути! — — — — -— —

Са Совром сам уговорио, да ме чека три дана, па ме је чекао шест. Ово је морао с њим удесити мој зет. Не, одиста, имао сам доброг зета. Са свима је лепо живео. Мала чаршијца, па оно мало чиновника — као једна породица. А има прилика, где једно другом хоће очи да поваде. Ја