све остале зграде, и све беху шиндром покривене и махом окречене, сем амбарева и качара од растових дасака. А авлија беше тарабом ограђена — милина је било погледати. Сва је под конац обрезана; а свему су опет, као кита цвећа биле оне високе и ћерамидом покривене вратнице.

У тај мах испаде пред нас један џигљаст момчић, он ме погледа, а по лицу му плину неко мило изненађење. Ја рекнем Соври те мало утиша коње,

— Чија је оно кућа горе у страни? упитам онога момчића.

Он ме зачуђено погледа.

— Е, ти ко токорсе не знаш?

— Па да знам, ваља да, не би био луд да те питам.

— Он се још нешто ишчуђавао. „Овај нема четврту даску,“ помислим, па онда рекнем Соври да пође брже.

— Брњош! повика Совро и бичем ошину по арњевима. Коњи полетеше као ветар.