од њих живети не може. Трпимо, трпимо, па ће нам се, најпосле, смрћи пред очима. Још док се Јаблан врати, па му и ово кажем, ја не знам шта ће он радити. Он им неће опростити, бели....

— А ко ти је тај твој Јаблан? упитам га.

— Мој старији брат. О’чо је у Београд бати. Кажу да су већ и тамо престале чколе. И нас је наш учитељ распустио. Нешто се и ови наши Турци костреше.... Јадна ли им нена њихова!....

„Аха“, повика од једном и устреми се за свињама, које беху нагле доле реци у један густ врбак...

Совро ошину коње, и ми се већ нађосмо пред првим кућама љубовиђским. Горе у страни, на једном лепом заравњу, видела се једна лепа група кућа. На сред среде беше једна готово двокатница, лепо окречена и ћерамидом покривена. На њој су били срчали-пенџери. Прави конак. Око ове се куће беху, као какав венац, поређале