Он пирну као ветар. И таман да их стигне, али се оне шмурнуше у густ један шипраг.

Ја седнем у кола. Совро ошину коње. И још ми и не стигосмо до оног шумарка, а оне свиње избише доле на друм. Не прође мало, изби и онај дечак. Одломио један лесковак, трипут дужи но што је он, па их салетео. Ока им није дао отворити. И, најпосле, кад и свиње видеше с ким имају посла, оне се умирише и ухватише насип, па пођоше, каскајући и по мало цичећи.

И ми их опет стигосмо.

— И ти им баш не даде умаћи? упитам га, као шале ради.

Он се смешио и рубио једним малим ножићем онај свој лесковак.

— Чиј си ти, Бога ти? упитам га.

— Степана Смиљанића, ето ту из Љубовиђе.... А, ако Бог да ви?

— Доле на Љубовију.

— Ене: баш добро!... Ама, кажи де, болан, доле за овај наш белај. Ово се више