бати за Београд.... А ови нас Милосављевићи лепо сатрше. Нашао сам их у њиви у Зеленику. Да ти је да видиш само шта су нам јада починиле — да се човек заплаче! И говори, и говори, да свој мал причувају, па ја њима говорио, ја овој црној земљи. Чика опет добар. Од добра не ваља. „Ја, вели, кметујем селу, а не себи!“ А ови му рсузи ухватили верак, па — не мо’ш од њих живети! изговори ми онај малиш, као какав маторац, а непрестано ме мерио.... Док ће ме од једном упитати:

— Бога ти, како се зовеш?

— Стево — а што питаш?

Он мало сави главу и спусти је на лево раме, и стаде ме гледати неком симпатичном детињом наивношћу, па ће ми рећи!

— Да си жив и здрав!... Исти мој бата!!.. додаде као у себи.

То рече, па се окрете и погледа за свињама: оне беху већ далеко измакле и она матора дојара непрестано цичи и нагиње горе уза страну.