и бранећи да му које куд у честар не умакне, он је нешто, на свој начин псовао. Једном сам чуо:

„Одијан вам ваш!... Нећете тамо! знам ја куд би ви хтели?! Лукава поганијо! Као да зна куд ћу с њима!... Е нећеш, погани скоте!...“ и онда се као стрела вину, да пред крмачу излети, која се беше устремила право једном густом јошику и узгред почела да цичи, баш као да је оној својој деци хтела рећи:

„Брже, овамо за мном, да се од ове напасти спасемо!...“

Стигнемо их. Ја рекох Соври да мало стане. Сићем.

— Добро ти јутро, момчићу! викнем му. Здраво свануо!

Он стаде. Промери ме, од главе до пете, па ми рече:

— Бог ти свако добро дао, брате!

— Бога ми си ти то јутрос добро поранио?!...

— Ама Јаблан ми није ту, отишао доле