и бранећи да му које куд у честар не умакне, он је нешто, на свој начин псовао. Једном сам чуо:
„Одијан вам ваш!... Нећете тамо! знам ја куд би ви хтели?! Лукава поганијо! Као да зна куд ћу с њима!... Е нећеш, погани скоте!...“ и онда се као стрела вину, да пред крмачу излети, која се беше устремила право једном густом јошику и узгред почела да цичи, баш као да је оној својој деци хтела рећи:
„Брже, овамо за мном, да се од ове напасти спасемо!...“
Стигнемо их. Ја рекох Соври да мало стане. Сићем.
— Добро ти јутро, момчићу! викнем му. Здраво свануо!
Он стаде. Промери ме, од главе до пете, па ми рече:
— Бог ти свако добро дао, брате!
— Бога ми си ти то јутрос добро поранио?!...
— Ама Јаблан ми није ту, отишао доле
