заустави коње. Седнем у кола. Он само викну:

— Брњо!

И коњи полетеше. Раван пут као длан, а белео се, као да је по њему прострто убељено платно.

Кад смо били близу Љубовиђе, из једног планинског закутка изби један деран. Једва ако му је било десет година. Жив и лагачак као срнче. На њему беле рубине — као снег. Лепо се обуо. И он к’о има каише. Горе малено гуњче без рукава, а с плавим гајтанима. На глави полован фес, али му се још добро одржала кићанка.

Гони троје, четворо свиња. Једну крмачу, једног нерастића, два назимета и троје прасади, која су већ давно пројела кукуруз.

Она матора крмача цичи и бежи. За њом пристаје и онај нераст, а назимад и прасци све изостају. А онај син не да им дахнути. Полети као пурак, те крмачу и нераста пресретне и на пут их изагна, па после скупи и ону назимад. И тако гонећи