— О, г. Стево.... Откад се нисмо видели?! Ја баш синоћ за вас упитах. Мило ми је.... Чули смо већ.... Секретар судски — у тим годинама, то се зове добро отпочети.... А, рекох ли ја вама: само ваља свршити! — рече капетан Мића.

— Е, баш нам је мило, што се тако потревило, да се опет видимо.... А ми сутра сви полазимо, прихвати капетаница Цана истом топлином и симпатијама као и пре шест година.... А знате ли да смо Малишу послали преко, много немиран. Нека је мало даље од овога поквареног друштва..

А Рокса?... Рокса онако исто лепа. Не. Сто пута лепша. Она ми само пружи руку. Ћутала је; али кад нам се додирнуше руке, преко њена лица прну један таман облачак. Да то не сину њена прошлост, њено девовање, њени златни снови? То нико не зна. То ни она није знала. Има сенака што саме лутају.

Ја се свима захвалим што ме се још сећају.