У тај мах приђе ми један господин, стаде преда ме, искрену се мало, као да ме боље види, па ће ми од једном рећи:

— Стево брате, јеси ти то?!.. И онда рашири руке. Пољубисмо се. То је био писар Јова са Љубовије.

— Тасте!... Роксо!... Погледајте овамо!.. Можете ли познати овога господина?... Он, онај исти. Ништа се променио није— Нешто мало коснатији; а, већ има и нешто брчића... И то је све.... Збиља, да ти преставим моју породицу!... Види, види, то је моја госпођа, госпођа капетаница — она иста Рокса.... Него станиде!... Оди ’вамо ти, ти оцина препелице!... Ево ово је оцина цурица, оцина грлица — мој шарени лептирак!... Погледај ове свилене витице!... То су оцини чуперци. Њих оцо за час замрси; а она се онда наљути, па прне својој мајци....

И срећни отац притиште врео пољубац на чело овога милооког анђелчета.