стране. Нигде ни једне столице, ни једног јединог слободног места. Два пут смо пролазили доле горе, па све узалуд, док ће доктор рећи:

— Ено тамо, иза онога стола они устају! Хајдемо, брже, док га други уграбили нису!

И ми убрзасмо кораке. Они поустајали, па чекају док једна госпа намести шешир својој малој ћерчици. Мајка јој намешта шешир, а она се, као чигра, окреће и непрестано којешта запиткује. Два пут јој је падао шешир, а три пут се сагињала да нешто друго дохвати; а које би год дете туда прошло она би се окренула, да га мало промери и да види, какве су његове хаљине.

— Мирна буди!... Јово, оди, оди да видиш шта ради!... А, други пут ћу ја тебе оставити с чича Томом! претила јој је њена лепа мајка. Али она пружи своје беле и пунане ручице, загрли своју мајку и стаде се умиљавати.