дохвати. Он дочепа за гвоздене решетке. Стаде их свом снагом цимати, али пусто гвожђе не попушта. Сад га је било страшно погледати. Из очију му је сипао бес, а уста се развукла у неку бесомучну престрављеност.

У тај мах доктор склопи свој фењер и ми се од једном нађосмо у помрчини. Он ме повуче за рукав.

— Хајдемо!... Ту више нема шта да се види!...

То је било у очи недеље пред Аранђелов дан. Седим ја и нешто читам, док неко закуца на прозор.

Доктор. Познао сам. Изађем. Беше нешто суморан. Он ми рече:

— Добро те сам те нашао.... Твој јадни друг мало пре премину. Десио сам се и ја тамо. Надао сам се.... Последње су му речи биле: „мајко моја!... Не дај ме!!..“

Свратих да ти то кажем. Он је, како си

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца