— лобање. Из ње је пирио леден, гробни задах....

Мене проби хладан зној.

— Вељо!.. Шта радиш?... Познајеш ли ме? упитам га, а глас ми је дрктао, као да ме је грозница тресла.

Он оста непомичан. Само сам опазио, да му се уста још више отворише, а ноздрве се почеше, час ширити, час сужавати, као да се спремао, да фркне на нос. Беше се рукама грчевито ухватио за гвоздене шипке на прозору; али их од једном пусти. Диже десну руку, понесе је полако челу. Само је ово било видно. Остало је остало немо и укочено.... Док ће од једном рећи:

— Ене, а кад ти дође?! Камо те, болан, пре?!.. Мене, ето, отроваше — као шарова!...

После ме стаде мерити. Поче се чисто јежити, па обема рукама јурну кроз решетку. Хоће право за очи. Не може да