— Дакле он је!

— Који он? упита ме доктор.

— Он, мој кукавни друг Веља.... Ово је од њега, — покажем му ожиљак преко чела.

Доктор ме погледа изненађено. И онда ће од једном рећи:

— А јест, Бога ми!... За то он помиње неког Стеву!... Дакле то си ти?!.. Па?... Чекај дер! Иди, приђи му! Слободно! Решетке су врло јаке, а прозор доста висок и мали.... Питај га — шта било! Да видимо, је ли му бар једна искра остала од памћења и свести. Ово је ретка врста лудила...- Иди, што стојиш?!

Ја му приђем. Доктор се измаче мало у страну. Згодно осветли својим Фењером и мене и веселог Вељу. Он се мало трже. Зину. Видео ме. Очи му засветлеше нешто живљом ватром; али његово лице остаде непомично. То и није било лице. То беше некака средина између главе у мртваца и