преко свога неравног каменог корита, постајало је све разговетније и снажније. Чинило ми се, као да хиљаду подземних хорова узносе славу творчеву и поздрављају прве сунчане зраке, који сад баш облише ону страну у некакву чаролијску пламену румен, кроз коју сташе одсијавати читаве миријаде рубина и смарагада.

Требало нам је читаво пола сахата док се у реку спустисмо. Још из далека сам опазио онај знаменити римски мост, који је овде подигао онај исти римски цар, што је просецао и дунавску Демир-капију. Овај се мост испречио с краја на крај овога планинског жлеба. У једном је луку, а при врху се свео у један мали угао — рекао бих сад ће се ту проломити. Ама као да је од сира срезан. Рекао би човек, да су мајсторски чекићи ту јуче радили. А није. Од то доба минуло је око две хиљаде година!...

Кад прођосмо и Трајанов мост, Совро