без реда и без живота. То беше нека врста дивљег откања. Још је фалила само чупа. Очи су постале страшно мале; али је из њих опет сипала некака заморена бестиалност.

— Који је ово бедник? упитам доктора.

— То је некакав ђак, правник, философ, астроном. Родом је из Љубовиђе. Одавно је, несрећник, у овоме жалосном стању. Болест одиста страшна. Клица јој је у каком било старом наслеђу, било по оцу, било по мајци, било по ђеду или пра-ђеду. Овака клица, заливена и најмањим душевним потресима, брзо набуја и изазива катастрофу.... Водили су га по свима манастирима. Појео је, јадник, записа — колико је тежак. Само га мучили. Има две године како је у овој болници. Њему лека нема.... То је најтежи; најопаснији болесник у овој кући. Насрће на болничаре — као гладна звер на свој плен.... Његов организам као да није од меса и костију, већ од гвожђа и челика.