велики философ Кант. Кад сам ономад први пут обилазио болеснике; њега затечем где живо хода по својој ћелији. Он одједаред стаде, диже руку у вис и свечано поче декламовати: „у пра-пра почетку није било почетка, у свршетку нема свршетка!... Вечито је време, вечито је кретање, вечита је материја, вечита је сила, — вечит је и бескрајан простор!... И све се то окреће око своје осе — од запада истоку... Ја видим како трава расте!“ — Погледај, ено га на прозору! Истурио руке кроз решетку, па нешто хвата, рече ми доктор, а већ беше бацио један зрак свога фењера и осветлио један мали прозор с гвозденом решетком. Мени почеше ноге да клецају, а срце страховито да лупа.

Станем.... Је ли то он — Веља? —

Није. Видим једну главу, мрачну, без лика и облика. То беше глава некаког поноћног привиђења. Оно није коса. Оно је чекиња. Најежила се. Штрчи. Лице је покривено некаквим наносом. Кожа са свим одебљала,