неким надземаљским блаженством, блаженством што озарава и што усрећава!...

Доктор се окрете надзорници и нешто јој полако рече. Она климну главом. И онда одосмо.

— Сад да видимо шта ови веселници раде! рече доктор, кад пред једна врата стадосмо. Код ових је врата стајао онај, што нам је мало пре стражару отворио. Сад се беше раздремао. Он нам отвори ово одељење. И оно је било осветљено онако исто. Ми мало застадосмо. У соби гробна тишина. Доктор баци једну зраку из свога фењера. Све спава. Само се један саг’о па нешто чучи — онако као да му крв на нос иде. Мало мало, па се стане брисати. И онда погледа у руке, па се опет сагне. Доктор ми полако рече:

— Овај је веселник уобразио, да му крв на нос тече. Ено га како се једнако брише и гледа, је ли крв. Крви ни капи. А кад га ко упита, шта му је те чучи, он се

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца