руке, као оно кад кога хоће да загрли. И онда поче дирљиво да тепа:

— Одите, одите мајци својој!... моји пилићи златни!... Одите, од кад вас мајка чека, да вас види, да вас изгрли и омилује.... Одите, што сте стали, зар не познајете мајку своју?!... И онда застаде. Загледа се у таван и од једном прште у језовит кикот....

Ја окренух главу. Нисам могао даље овај призор да гледам. Као да је ово и доктор опазио. Он својим фењером окрете на другу страну. На осталим креветима све мирно, само на ономе десно, до Беле Царице, једно се створење под покривачем згучило у клупче, па нешто само са собом говори, час тише а час јаче: час некога нешто пита, час неком нешто одговара, док ће од једном звизнути, као оно кад неко окне воловима да стану!...

Бела Царица опет пружи руке да се целивају. Њено се лице овога пута смешило