— Ова је бедница уобразила, да је са свију страна салећу да је пољубе. Она се стиди и брани. Она, јадница, ето ту, одстоји, по четрдесет и више сахати, док је умор и сан не савладају, те се ту скљока и заспи, рече доктор, и фењером окрете мало у лево.

Светлост паде на једну другу дирљиву сцену. Једна женска прилика клекла на колена, подигла оне суве и готово црне руке небу, а очи упрла у таван.... По лицу јој се просуто неко неизмерно очајање. Црте на лицу развучене, а израз лица само што није прешао у плач и јецање, али у један мах удари у јасан блесаст смех.

Доктор се окрете па ми рече:

— Ова се јадница непрестано Богу моли, да јој пошаље децу да их још једном види. Помрла су јој још пре две три године од некаке несрећне заразе. Кад су јој два најмања синчића, у један дан, издахнула, она је, несрећница, стала више њих и страховито се закикотала....

Ја је погледах. Она од једном рашири