Кад она светлост паде на њено лице, она се мало трже, али се са свога места не помаче, већ само пружи руке, онако, као да милостиво допушта, да се целивају. Она нешто и проговори, али не чух шта.

Доктор ми полако рече:

— Ето, ово је Бела Царица.... Њена царевина почиње тамо, где се сунце рађа, а свршава се, где се смирује. Ни један суверен на земљи није тако свемоћан, срећан и задовољан, као ово бедно створење.... Ено, погледај, сад опет пружа руке, да их целивају њени срећни поданици, који непрестано долазе, да је виде и да јој се поклоне.... Редак је дан и сахат кад она свој престо оставља....

Доктор баци светлост свога фењера на другу страну. У једном углу собе, једно женско створење заболо главу у буџак, а десном руком иза себе једнако маше, — даје знак, да јој се нико не приближава. У два се маха и гицну, као да је неког хтела да отера. Ја погледам у доктора.