да се мичу неке сенке. У једном углу као да је неко неком нешто живо говорио. На другој страни чу се јецање, а неко опет удари у кикот.

У један мах сину једна зрака. То је био слепи фењер докторов. Он обасја ову неразговетну гомилу у прочељу. Призор тужан и суморан. На једној старој кожној фотељи седела је једна женска прилика. На глави јој круна од златне хартије, а у руци скиптар, опет од златне хартије. Огрнута је великим белим плаштом. О врату јој виси силество низа шарених ђинђува. На прсима јој прикачене, у место ордена, кокарде у тробојци. По оном плашту беше наприкачивано неких плавих, црвених, жутих и љубичастих стризица.... По лицу овога створа беше плинула некака сувереност; а око уста му се лепршао блажен осмех. Очи препуне неког нама непојмљивог свемоћија. Оно је само собом казивало, да је душа овога величанства на врхунцу своје славе и величине.