Пред нас сад тек испаде једна људска прилика. Више је посртала, но ишла. Доктор јој нешто рече. Она климну главом: пође напред, а ми за њом. Ишли смо полако — као на прстима. До мојих ушију већ почеше допирати неки неразговетни гласови, налик на смесу од кикота, јаука и дубоких уздисаја.

Доктор ми рече неком узвишеном збиљом:

— Ето, видиш, овај је свет вечито будан. Њему је дан ноћ, а ноћ дан. Овде једни седе на престолу, а други на мучилишту; једни дарују, владају — земљама и народима; заповедају џиновима и невидљивим дусима; други се бију дрвљем и камењем против читавих легиона поноћних утвара и нечистих халусија... Овде се јавља неко, и ако тамно, а оно опет надземаљско порекло човечје душе и човечјег ума; али је овде и престо највеће беде и несреће, до које људски створови икад могу доћи.... Овде се, у једно исто време, и човекова душа и његов ум жрвњају под жрвњем