следио и, тако слеђен, остао на старчевим смежураним уснама. То је био последњи светлац његове смрвљене душе. — — —

Кад уђосмо у двориште, доктор стаде пред једна врата. То је била нека врста стражаре, стражаре без стражара. Он повуче за звоно. Нико се не одзива. Он повуче још једном, али мало живље. Далеко тамо под сводовима оне мрачне кућерине зачу се јека звона. Мало после неко ће упитати:

— Ко је?

Доктор се каза. Опет се све ућута. Чекали смо два и три минута. Најпосле, зашкрипи брава. Врата се отворише. Уђосмо. Ја никог не смотрих. Пред нама су била друга једна врата. И она су била отворена. До њих је водило неколико басамака. Испесмо се. Пред нама је пук’о дугачак ходник, осветљен једном једином лампом, што је о тавану, на средини, висила. Она није светлила. Она је више чкиљила кроз једно напрсло гараво стакло.