кључ. Завуче га у браву. Окрете га — два пут. Ништа се не чу. Капија се, рекао бих, сама отвори. Доктор се окрете, па ми полако рече:

— Хајдемо!

Ја осетих, како ми поче срце да лупа. Беше ме спопао неки чудноват немир. Учини ми се, као да смо пред капијом неког подземног света. Кроз онај зид моја је душа назирала сенке што лутају. Ја се сав стресох. Пред очи ми изађе и он. Не он, већ његова сенка. Још корак два, па ћемо бити у овим мрачним просторијама, у овој вечитој ноћи. Јест. Ту је и он. Довели су га још пре две године, онда, пошто му је несрећна мајка пресвисла, гледајући, како јој се јединац син, једина нада њезина, као дивља звер, о зидове разбија. И његов је отац умр’о, али пошто је на овоме страшноме месту жива сина сахранио. Него чича Дака није умр’о. Он се родио. Овај је свет био за њ студена гробница. Кад је издисао, осмехнуо се. И тај се осмех