Иду полако. Латиле се оне узбрдице. Под арњевима час засија једна, а час две цигаре. То је све што се видело.

Ми сависмо у улицу поред Академије. И ту је мала узбрдица. Коњи утишаше. Прозори једне осниске кућице осветљени. У овој улици никог жива. Мртва тишина. У један мах плену један тужан глас:

„Сине!... Надо материна!... Поносе мој!... Сине, зар остави твоју несрећну мајку?!..“

Доктор ме само погледа. Кочијаш ошину коње. И ја чух још једно:

„Сине!!.. Снаго материна!!..“

И ми се нађосмо на врачарској утрини, а мало за тим, стадосмо пред једном великом капијом. Иза високог зида, што се пружао и десно и лево, дубоко у дворишту, сирио је црн кров некакве велике кућерине. То је била „Докторова кула.“