с нама утркују неки невидљиви дуси. Прозора на кућана стоји тресак, рекао бих, да и њих некака незнана сила тресе, отвара и затвара!...

Ударили смо Господском улицом. Кад бесмо на Зеленом венцу, оздо од Тоскине чесме, ишла је једна гомила веселих људи. Певали су у хору песму: „Пијмо га пијмо!“ Али им је рефрен: „овај живот не траје хиљаду година!“ текао са дна душе њихове. Видело се, да су решени, да ма где наставе прекинуто весеље.

Кад избисмо у Кнез-Милошеву улицу, из кафане, пред касарном, брујала је опет некака братија. Неко беше развезао:

А двојица се вуку пред кафаном.

Ја само чух:

— Немој, молим те, да квариш овако лепо друштво!... Врати се!...

Близу Академије, сретосмо једне кочије.