он тоном, који је нешто важно наговештавао.

— Па хајде ’вамо!...

— Нека, ја ћу те овде очекнути.... Де, похитај....

Овај је доктор, просто, био овладао мојом вољом. Шта је не знам, али, чини ми се, да ми рекне: скочи у ватру, ја бих га послушао.

Обучем се. Изађем. Доктор хода испред мојих прозора и пуши. Мало даље на улици стоје некакве каруце. Кочијаш се удубио на боку, па чека.

— Шта је то, драги докторе, чија су то кола?... Да те негде не зову, да самртнику придржиш свећу? упитам га, као шале ради: јер је он имао обичај да тако каже, кад га каквом болеснику тек онда зовну, кад је сиромах већ у ропцу.

— Не. Сад имам да извршим један други, врло важан посао.... Хоћу да ми, што наши кажу, „правиш друштво“ —