апетит с дана у дан све већма растао. Из мене беше, чини ми се, некака хала зинула.

— Добро је то, рече ми Др. Д.... Природа чини своје. Она се сама жури да накнади оно што је сама шћердала.... Али ме је опет он сам прозвао курјаком.

— Тако само они могу да макљају кад огладне, рече ми једном.

Једнога вечера, таман хтедох да угасим свећу и да легнем, а неко опет на мој прозор: „куц, куц, куц!“ .

— Ко је то?

— Шта, ко је то! Де изађи овамо, па ћеш видети ко је. Дошао је и теби једном црн петак. Де, шта си стао!...

То је опет био мој доктор.

„Откуд он сад у ово доба,“ помислим. И онда му рекнем:

— Бога ми, драги докторе, ја сам се већ скинуо.

- Ништа не мари. Обуци се! одговори

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца