Најгоре ми је било што ми се беше глава закоцаћила преко оног усијаног гвожђа, па, мало мало, а некакав ме пламен оздо лизне. То ми је сметало да дишем. И никако да ми јастук подметну!.... Хтео сам да вичем, па не могу. И онда ми кроз главу прође она усијана летка. Моја сестра долази да ме одбрани, али јој не даду ни да ми се прикучи. Знам лепо, да је умрла, али је опет, сирота, дошла! — — — — — — — — — — После сам, као кроз неку таму, видео, како по соби промину неке сенке, а иза њих се џилитају некакве аждаје, зелене као трава, с грдним отвореним чељустима. Јуришају право на ме; али једна госпа у црнини мане руком на њих и оне се некуд смотају. После, ето их опет. Мене самртни страх ухвати. Хоћу да скочим, да бежим, али јест, и моје руке и моје ноге беху приковане за патос. — — — — — —

И оно је страшна слика. Она ми и сад стоји пред очима. Гледам ја како једног