ваља побећи. Она хоће да ме растргне као гладна звер своју жртву.... Чекај!... Јест. Да идем право њој. И то одмах. Али доцкан је. Које је ово доба ноћи? Ако ће. Не мари ништа. Лупаћу. Лупаћу док ми не отвори. Хоћу да је ја упитам: је ли Рокса испрошена?“ — И онда полетим на поље. Дочепам за кваку од капије. Повуци, цимај. Она, пуста, затворена.

„Газда Миле, кључ од капије!“ повичем колико игда могу; али у тај мах, као да духну са свију страна некакав, као лед хладан, ветар. Његова студен проби ми до костију. Коса ми се на глави поче дизати, вилице трести, а зуби цвокотати.... Да ме човек убије, не знам, шта је после било и како сам се вратио у своју собу....

После је настало оно. Јест, оно: јер му ја имена не знам. Знам, као сад, да сам метнут на некакав грдан усијан роштиљ. И ту су ме почели да топе. Демонска тортура!...

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца