разнесе. И ја онда скочим, дочепам рукама главу, стегнем је грчевито, а из дубине груди као да нешто рукне: „ама, зар Рокса испрошена?!... Испрошена за другога!... Не. То није могуће!... Та она ми се исповедила, она ми је своје груди отворила.... Она ме је волела, више него што се свој живот воли. И то је душа моја знала, и то је срце моје осећало, онако исто, као што је њена душа знала, да је она мој свет, мој живот, мој рај.... Не, не. Тај је глас измишљен — измишљен да ме убије. То је неко газда Мила обмануо. Али опет не. Варам се. Ја се варам. Ја сам себе варам. Газда Милу, је то казала Савка Селакова; а она је јуче из Ужица дошла. Из Ужица!... И ја сам још тражио Ужице! Хоће човек да се приближи сунцу своме, небу своме!... А сад? — Све је било и прошло. Златни снови живота мога ишчезли су, као што ишчезне прамен магле на чистом и ведром дану, кад га лаки ветри разнесу!... А, не. Из ове страшне неизвесности