напојимо, а она прхне и нестане је у ведром небеском зраку. — — — — — —

Ја сам тражио Ужице, а они ми дадоше Београд. Други би се обрадовао. Мене је ово растужило. У Ужицу је био капетан Мићо са својом породицом. Тога сам дана ишао као отрована муха. Дођем у вече доцкан кући: али мој газда Миле још не беше лег’о. Нешто је по авлији наређивао.

— А, то си ти? рече он, кад ме виде. А ја сам мислио да си већ давно дошао, па пођох да затворим капију. Добро баш. Иначе би морао лупати.... Него, хе, сретно, сретно! Баш ми је мило што су те овде поставили. Било би нам тешко да су те послали куд у унутрашњост. Ми те већ рачунамо као свог укућанина... Море, нека си им овде на очима! Не знаш ти како се они, што оду у унутрашњост, лако заборављају. По неко тамо пропадне — као под лед. И кад га видиш после неколико година, а он се променио — готово подивљ’о. Знам