не може. Нити има ко да опере, ни у вече: ко ватру да наложи. Нити ми се зна ручак ни вечера.... Кућа без жене — готова тамница!... Много сам се мучио, премишљао, сам се са собом борио. И, ваља да је божја воља, ја прекрхах на једну страну!... Ја синоћ испросих Виду покојног Саватија латова. Ти знаш — она је глава без језика.... Ето, ово ти писмопишем, а сузе ми саме теку. Оно се више не заборавља!... Нећу правити никакве галаме. Није ми до тога. Тако исто и Вида каже. И она се, сирота, измучила. Саватије лежао читаву годину. Потрошило се и црно иза нокта. Ово ти, ево, јављам. То сам сматрао за дужност. Сад ми је чисто лакше.... Па пиши ми, болан! Ми остајемо опет оно, што смо били.... А, сад, прими искрено поздравље од твога зета —

Љубовија 12. октоб. 18**