крбањци се, зна се, најпосле, на ђубре бацају.... Такав је свет. Не, таква је природа живота његова. — — — — — —

Ја сам свршио права. Добио сам и указ. Мојој веселој сестри не би суђено да и то дочека.... Бог да јој душу опрости! Њена је последња жеља била да ме још једном види. И та јој се жеља није испунила. Стигао сам, али пошто су је сахранили. Отишао сам јој на гроб и сит се наплакао. И мој зет Марко гушио се у јецању.... Ту неки дан добијем писмо од њега. Ево шта ми пише:

Драги шураче,

Имам нешто важно да ти саопштим. Ти си био сведок моје туге и моје жалости. Жалио сам, плакао сам: сваки дан сам јој одлазио на гроб. Било је тренутака кад сам жалио што и мене Бог није примио, кад ме је на веки с њом раставио!... Ах, много би ми чемерних дана уштедео! Али Бог прима, кад се њему свиди. Наше је, да трпимо. И ја сам трпео, много трпео.... Овако се, брате, више

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца