XII

Живот људски — то је једно вечито ткиво. Основа му је себичност, а потка заборав. И велике радости и велике жалости уткивају се као дугачак конац, што га чунак људскога живота тамо амо провлачи. И тугује се, и весели се, и плаче се, и пева, и очајава се и нада; али се све, мало по мало, предаје вечноме забораву!... Свет се нерадо бави прошлошћу. Он се за садашњост хвата као дављеник за грану спасења. И нађе ли се једном на суву, он ту грану пушта, да је вода однесе.... Ништа нема што се прежалити не може; ништа нема што се заборавити не може. Туга, жалост, очајање — то су крбањци љубави, радости, среће; а

Метаподаци

  • Један разорен ум : ELTeC издање
  • Комарчић, Лазар (1833-1909)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Душко Витас
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Парна штампарија Д. Димитријевића COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1893 - Београд
  • Лиценца