сокоским планинама, пред њим се све разговетније стане издвајати један вис. У први мах човеку се учини, као да се тамо негде, на сред друма, испречила каква горостасна камила са обе своје грбе. Те су грбе брат и сестра. Једно је Бобија, а друго прослопски вис. И што се ближе њима примичеш, Бобија ти, мало по мало, замиче за прослопски вис, док је са свим нестане. И онда пред собом видиш једно самоставно брдо, одовуд голо, без шуме, а озго, по врху, штрче неколики грмови и букве, те изгледају, као какви грдни прамичци косе на каквој џиновској глави. Одмах испод ових перчина човек опази некакву грдну греботину. И кад се на сам прослопски вис дође, онда се тек види, да ова греботина није ништа друго, до један планински жлеб, који ово брдо дели на две поле. Средином овог горског жлеба јури Љубовиђа, бистра као суза, а брза као очи.

Ова прва пола благог је нагиба. По њој су инжињери усекли пут на цик-цак