се пакује. Сутра се морамо вратити. Лађа полази у шест и по сахати изјутра.... Пазите добро, да се што не заборави! И онда се окрете мени:

— Хвала вам, г. Стево!... Кад пишете зету и сестри, поздравите их по стотину пута!... Ваљада ће дати Бог, да се још који пут с њима видимо!... Далеко су пусто!... С вама се већ можемо виђати почешће.... Ја долазим скоро сваког другог месеца. Кад нареде — морам; а кад буде о вашем распусту, могли бисте и к нама мало доћи. Ево вам Смедерева, под носом: а, опет ове лађе жива згода! Само кад си нам ти оздравио!... Али само да свршиш! Шта Париз! Ко хоће да учи, има шта научити и у Београду.... Нека ти није ни мало жао. Знам ја и оне који су тамо били. Море, кад оно не ваља — не ваља, па га ти пошљи и с оне стране Париза!...

Ја се лепо опростим са свима. Капетана и капетаницу пољубим у руку. Малишу