— Ласно вам је сад тако говорити.... Ми, паланчанке — праве смо ћурке! рече она и окрете главу у страну, а по лицу јој одиста плину нека чудна сета.

— Ја вас, госпођице, просто не разумем.

— Може бити. И ја вас нисам разумела.... Нисам била кадра да вас разумем. Јуче сам вас разумела. И то сте ме извели из заблуде ви — можда и нехотично....

— Ако Бога знате, разрешите ми ту загонетку! викнем јој и шчепам је за руку.

— Ћутите!... Ето иде мајка! — прошапта она и полако изви своју руку из моје руке; али сам опет опазио, да јој лице сину неком неочекиваном радошћу. У том дотрча и Малиша. Показа и нама свога лептира. Био је, одиста, и велики и леп. Преливао се у стотину боја. — — —

Вратимо се. На самим вратима дочека нас капетан Мића.

— Од кад вас погледам! рече он, као с неким благим прекором. Хајд’ одмах да