— То се вама морало учинити, г. Стево; на против, ја сам од јуче баш расположена.... Данас особито....

— Молим, госпођице, мени се то није причинило. Ја сам то опазио и синоћ и јутрос.... Сад јесте нешто расположенији; то сам ја приметио још кад смо ушли у оне сенасте сводове и у овај дивни топчидерски парк.... Али оно синоћ, синоћ?!... Сетите се добро!...

Она заћута.

— Признајете '?

— А шта би се то нас тицало? одговори она, а лице јој се замрачи оном истом сетом, коју сам и синоћ и јутрос опазио.

— Ко зна, можда много више, но што би ви икад могли и слутити, одговорим јој гласом, који је, чини ми се, са дна срца потекао. И одмах осетих да ми срцу би лакше.

Она ме опет погледа. Рекао бих, трже се. Поћута мало, па ће тек окренути:

— Могу веровати.... да су вас изабрали