погледала. Али, ево белаја, ја сам се био збунио што нигда до сад. Све бих рекао, да је и она то спазила. Иначе, шта би јој значио онај нем осмех, што у два маха прну преко њезиних усана? И то ме још већма збуни. Сад сам тек видео, како сам божји сметењак. И ни сам не знам, како извалих ову тако омлаћену фразу:

— Баш смо срећни што имамо данас овако леп дан!

— Јест баш се потревио леп дан, одговори она, а онај јој осмех опет прну преко усана.

И тек ми тад сину једна мисао. Ни сам не знадох како, али ја је од једном упитах:

— Ама, ви сте ми од јуче нешто невесели, госпођице?

Она ме само погледа оним њеним великим и мудрим очима, а преко лица јој прелети прамен румени. Нема сумње, ово јој се питање учинило чудновато. Она ми одговори: